Abstract

Ovaj clanak pokusava da oznaci one dileme, demontaze i prekompozicije filozofije, koje su primetne u njenom samorazumevanju u poslednjih nekoliko decenija. Kao odgovor na kardinalno postavljeno pitanje svoje vlastite dalje odrzivosti i opravdanosti, izdvajaju se tri njena razlicita i konkurentska lika - koje sugerisu i reprezentuju Adorno, Habermas i Rorti - pod kojima ona veruje da bi dalje mogla nastupati. Posebna se paznja posvecuje u tom kontekstu pojmu kritike. Detektuje se da je problem prezivljavanja i legitimacije kritike u modernoj filozofiji isprva identifikovan sa pitanjem opstanka same filozofije. Filozofija koja se nasla u defanzivi, a da jos uvek nije izgubila sve iluzije o svojoj misiji, cini se da je u svojoj kritickoj funkciji, tradicionalno shvacenoj kao neprekidna i bespostedna potraga za istinom, videla poslednju odstupnicu i sigurno pribeziste. Sa politickim situiranjem, depatetizacijom, pa cak i abdikacijom te prosvetiteljske figure, izgleda medjutim da se filozofskoj teoriji - doduse, u manjoj ili vecoj meri preobrazenoj - i dalje otvara prostor autonomnog kritickog delovanja, koji ne bi bio lisen i neposrednih drustvenih konsekvenci..