Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

deo 1. Srpske logike u srednjem veku -- deo 2. Srpske logike u ranoj moderni -- deo 3. Srpske logike u poznoj moderni -- deo 4. Suštastvo u srpskoj filozofiji.

This work discusses the creation, development, and key characteristics of philosophical periodicals in Serbia, as one of the most important institutional pillars for the development of a philosophical culture. The author shows that Serbian philosophical periodicals played a significant role in the development and dissemination, not only of its primary goal, philosophical culture, but also in building general standards of criticism, necessary for critical thinking in science and our society. At the end of the account, the author emphasizes that (...) Serbian philosophical periodicals, in over a century of development, have managed to establish a broad philosophical communication with various traditions, directions and streams of philosophical thought. However, due to strong ideological breaks in history, it was not able of maintaining the continuity necessary for establishing clear and strong scientific criteria in assessing philosophical output and other philosophical activity in our milieu. (shrink)

Branislav Petronijević, opaske o početku i rezimeu njegovog filozofskog dela -- Faksimil prijave Petronijevićeve disertacije, Folkeltovog i Hajnceovog referata i mišljenja komisije -- Transkripcija Folkeltovog rukopisa -- Prevod Hajnceovog referata -- Beleška o autoru.

This chapter contains sections titled: The Recovery of the Philosophy of History The End of History: Hegel Redivivus The Clash of Civilizations: The Revenge of the Past? Bibliography.

Did Darwin Write the Origin Backwards is Sober’s book that comes closest to history of science. Some reviews have expressed reservations about Sober’s inclination to subordinate historical accuracy to analytical clarity, and to contemporary discussions . My comments will be devoted to the kind of relationship that Sober entertains with history of science. I do not think that the author’s interest in history is superficial and instrumental.In the first section, I try to locate Sober’s book within ‘&HPS’ (...) , a recent initiative that gathers a growing number of people willing to promote a new regime of interaction between philosophy and history of science. I will suggest that Sober offers an interesting way of developing this approach. The more critical second section is devoted to Sober’s first chapter, bearing on the relationship between the two main tenets of Darwin’s argument in the Origin—descent with modif .. (shrink)

This update of the original version focuses on six central problems in the critical philosophy of history and explores the connections among them. Starting with the fundamentals of each philosophical topic in history and then delving into the specifics of each to better understand the surrounding issues, the reference first offers a comprehensive introduction into these topics then covers explanation and understanding ... objectivity and value judgment .. causes in history ... the nature and role of narrative (...) ... and historical determinism. Suitable for students, professors, and anyone else interested in the philosophy of history. (shrink)

This chapter contains sections titled: Introduction Critical Narratives Rival Reconstructions Philosophical Problems Bibliography.

My dissertation examines several proleptic bases running through Immanuel Kant’s philosophy of history. After setting preliminary ground to frame Kant’s hopeful historical viewpoint, I attempt to address and answer problems such as Yirmiyahu Yovel’s notion of “the historical antinomy” by trying to bridge the gap between reason and empirical history; to extricate Kant from Arthur Danto’s inclusion of him in a group of “substantive philosophers of history,” who all share the characteristic of presenting “prophetic” accounts of the (...) future; as well as to offer an original reading of Kant’s use of Seneca’s phrase, “Ducunt volentum fata, nolentem trahunt,” as it appears in two of the socio-political essays. Ultimately, I argue that it would be a betrayal of Kantian hope to forfeit the presumption, however unknowable, that there are teleological principles operating in history, thereby resigning ourselves to the “dismal reign of chance” (trostloses Ungefähr), a caveat that humanity cannot afford to dismiss. (shrink)

While post-modernist assaults on modernity correctly expose the pretensions of modernity – including its constructs of meaning in history, its abnegation of mystery, and its lapses into scientism, historicism, and relativism – the philosopher and theologian Bernard Lonergan discerned progress as well as decline in recent intellectual history. In part this is because under contemporary conditions we can avoid the pretensions of modernity, since – in the wake of modern science and modern historical scholarship – we witness the (...) differentiation of interiority, which, properly understood as the discovery of the self, may be seen as leading to a new integration of the spiritual, the intellectual, the moral, and the historical. (shrink)

The sixteen essays in this volume confront the current debate about the relationship between philosophy and its history. On the one hand intellectual historians commonly accuse philosophers of writing bad - anachronistic - history of philosophy, and on the other, philosophers have accused intellectual historians of writing bad - antiquarian - history of philosophy. The essays here address this controversy and ask what purpose the history of philosophy should serve. Part I contains more purely theoretical and (...) methodological discussion, of such questions as whether there are 'timeless' philosophical problems, whether the issues of one epoch are commensurable with those of another, and what style is appropriate to the historiography of the subject. The essays in Part II consider a number of case-histories. They present important revisionist scholarship and original contributions on topics drawn from ancient, early modern and more recent philosophy. All the essays have been specially commissioned, and the contributors include many of the leading figures in the field. The volume as a whole will be of vital interest to everyone concerned with the study of philosophy and of its history. (shrink)

Philosophy of history before the nineteenth century was based on the classical theory of history. That theory, in justifying the purpose of historical studies, maintained that history was a storehouse of good and bad examples; was of particular use in educating statesmen, since it provided them with vicarious experience; and was a more compelling moral guide than the abstractions of philosophy. The unquestioned authority of Polybius and other ancient historians, as well as. of the definitions of (...) class='Hi'>history by Pseudo-Dionysius and Cicero , perpetuated the exemplar theory. The rise of professional, academic historical study rendered it irrelevant; Bolingbroke was its last notable exponent. (shrink)

This work is an essential introduction to the vast body of writing about history, from classical Greece and Rome to the contemporary world. M.C. Lemon maps out key debates and central concepts of philosophy of history placing principal thinkers in the context of their times and schools of thought. Lemon explains the crucial differences between speculative philosophy as an n enquiry into the course and meaning of history and analytic philosophy of history as relating to the (...) nature and methods of history as a discipline. After providing a guide to the principal thinkers from pre-historical times to the present, the book goes on to present a critical summary of the leading issues raised by critical theorists of history, incorporating topics such as objectivity, ideology, historical explanation and narrative. (shrink)

The philosophy of history ist ein unveranderter, hochwertiger Nachdruck der Originalausgabe aus dem Jahr 1899. Hansebooks ist Herausgeber von Literatur zu unterschiedlichen Themengebieten wie Forschung und Wissenschaft, Reisen und Expeditionen, Kochen und Ernahrung, Medizin und weiteren Genres.Der Schwerpunkt des Verlages liegt auf dem Erhalt historischer Literatur.Viele Werke historischer Schriftsteller und Wissenschaftler sind heute nur noch als Antiquitaten erhaltlich. Hansebooks verlegt diese Bucher neu und tragt damit zum Erhalt selten gewordener Literatur und historischem Wissen auch fur die Zukunft bei.".

Philosophy and History of Education examines the complex relationship between the study of philosophy and history, and the value of these related studies for improving educational knowledge, policy, and practice.

This chapter contains sections titled: The Term “Philosophy of History” The Terms “Philosophy” and “History” Historiographical Production Critical Theory of Historiography vs. Substantive Philosophy of History The Meaning and Function of History The Evolution of Substantive Philosophies of History The Poetics of the Substantive Philosophy of History The Arrival of the Philosophy of Historiography References Further Reading.

In this article, the relationship between philosophy and history of education is delved into. First, it is noted that both disciplines have diverged from each other over the last few decades to become relatively autonomous subsectors within the pedagogical sciences, each with its own discourses, its own expositional characteristics, its own channels of communication, and its own networks. From the perspective of the history of education, it seems as though more affiliation has been sought with the science of (...) history. The history of education, in any event, has in the past few years become more historicizing and less ‘educationalizing’. According to the author, (who is not a philosopher of education) there are signs that indicate that such an analogous line of reasoning, mutatis mutandis, also applies for the philosophy of education. Does this mean that there are no longer any bridges from the one area to the other or that none are possible? Probably not. In the second portion, it is shown that the modern or even postmodern ‘new cultural history of education’, with its often ironical and demythologizing traits uses or can use a considerable amount of ‘grand theory’ (à la Foucault). Indeed, the development of an adequate conceptual apparatus that also has to cope with the problem of ‘presentism’ assumes a constant dialogue with the past and for this a philosophical‐interpretative (casu quo, hermeneutic) approach is still the best situated. Inversely, the Foucauldian perspective shows that philosophy in general and philosophy of education in particular equally hardly do without history. Within the reflection on pedagogical praxis, the historical and the philosophical thus probably will continue to rely on each other—if only as allies against the dominance of short‐winded empirical‐quantitative research. Still, it would be naive to think that, from this possible alliance, the fragmentation of historically developed knowledge systems with their own sociological and institutional foundation of scientific activities can be rectified in a trice. (shrink)

Philosophy of history, theory of history, and historical theory are three existing labels that are sometimes, but not always, treated as synonyms.1 Each of these has been used by both historians and philosophers to define a specific field of inquiry, which entailed its own approaches, methods, concepts, and problems, as well as specific venues and audiences, though these often overlap each other. As such, it is difficult to state clearly which label has been used by which community for (...) what ends. (shrink)

Philosophy of history; the idea of the not-being and the history, by K. M. Jamil.--Philosophy of history, by Khwaja Ashkar Husain.--Philosophy of history, by A. H. Kamali.--Philosophy of history, by B. H. Siddiqi.--Philosophy of history: explanation in history, by Kazi A. Kadir.

This important book charts the development of philosophical thinking about history over the past 250 years, combining extracts from key texts with new explanatory and critical discussion. The book is designed to make the work of thinkers such as Hume, Herder, Hegel, Dilthey, Nietzsche, Heidegger and Foucault accessible to students with no prior knowledge of Western philosophy. An introductory section is followed by nine further chapters exploring contrasting schools of thought. The volume reveals the origins of contemporary trends in (...) the discipline and relates wider philosophical reflections to the study of history itself. It also points to connections between philosophy of history and literary and cultural theory which have developed in recent decades. (shrink)

In lieu of an abstract, here is a brief excerpt of the content:Philosophy and History, Customs and EthicsHui-Chieh Loy (bio)Origins of Moral-Political Philosophy in Early China: Contestation of Humaneness, Justice, and Personal Freedom. By Tao Jiang. New York: Oxford University Press, 2021.Tao Jiang's Origins of Moral-Political Philosophy in Early China is a serious tour de force of a study. In many ways, I am reminded of Angus Graham's Disputers of the Tao and Benjamin Schwartz' The World of Thought in (...) Ancient China—but updated. A signal difference is that it is more constrained in its coverage of figures, texts, and especially in having the topical focus upon moral-political philosophy. At the same time and within the chosen (narrower) confines, it often examines its subject in greater detail and draws on more recent discussions.One neat thing that Jiang does is to deliberately weave in explicit discussions of how each subsequent thinker or text incorporated or criticized ideas associated with earlier thinkers. (I formulated it this way since there isn't enough historical evidence about who-actually-read-what in the ancient world, citation practices being what they were.) In this regard, I am especially heartened to read, for example, the sections on "Traces of Mohist Elements in the Laozi" (3.3.2), and "Mohist Elements in Han Feizi's Thought" (7.3.3).By no means should the desultory remarks below be counted as a full review or assessment (impressionistically, this is the sort of book I will recommend that my grad students read—there, I've said it). Think of them as humble shards of pottery thrown in the hope for some jade in response. To make my task more focused, I will comment on the Sinology versus Philosophy distinction, and Jiang's treatment of the Mohists.I. Philosophy and History of PhilosophyAn important part of Jiang's Introduction is devoted to discussing the situation of Chinese Philosophy as a field in the Western Academy, caught between Sinology on the one hand and academic Philosophy on the other. Due to the different scholarly objectives and norms in the two disciplines, scholars working on Chinese Philosophy often find themselves caught [End Page 420] between two distinct audiences who demand different things. Jiang's aim is to propose an "interpretive model to distinguish two sets of scholarly objects operative in Sinology and philosophy. These objects are related and at times overlap, but they are also often irreducibly distinct, i.e., original text versus inherited text, historical author versus textual author, and authorial intent versus textual intent, with the former in the pairs belonging to Sinologists and the latter to philosophers" (p. 7). In general, I am highly sympathetic to the distinctions Jiang draws. But I do wonder if we need to step back and start from a wider context involving what is potentially a deeper divide.Now, it is entirely a caricature but the joke around the water cooler is that philosophers—especially those of a more "analytic" bent—often exude the attitude that they are not in the business of reading old books. Their project is one focused on issues and problems and puzzles that are ultimately about the natural and human world, rather than about texts and their interpretation, or even the historical thinkers themselves. To give some obvious examples, the intellectual questions they see themselves as answering are the likes of:• Can we know that God exists, if God exists at all?• What is the nature of moral claims? Do they admit of truth and falsity?• How is causation related to possibility?• Is a logic that dispenses with the law of non-contradiction viable?• What are the necessary and sufficient conditions of knowledge?• Is abortion morally justifiable?Sometimes the questions they ask even infringe on the results and insights from nearby fields, for instance linguistics and the natural and empirical sciences:• What is time?• Can a presentist conception of time be made consistent with contemporary physics?• What is the nature of consciousness? How is it related to physical neural states or informational computational processes?• Can computers be sentient?• How is morality related to the passions?• In what sense is a political order that does justice to diversity of moral beliefs... (shrink)

A timely and comprehensive survey of recent developments in the philosophy of history that asks pressing questions about where the field is headed in the 21st century.

Schelling’s System of Transcendental Idealism is usually considered to be either (1) an early Fichtean-influenced work that gives little insight into Schelling’s philosophy or (2) a text focusing on self-consciousness and aesthetics. I argue that Schelling’s System develops a subtle conception of history which originates in a dialogue with Kant and Hegel (concerning the question of teleology) and concludes in proximity to an Idealist version of Spinoza. In this way, Schelling develops a philosophy of history which is, simultaneously, (...) a dialectical engagement with the history of philosophy. (shrink)

At issue in this paper is the question of the appropriate relationship between the philosophy and history of science. The discussion starts with a brief sketch of Kuhn's approach, followed by an analysis of the so-called ‘testing-theories-of-scientific-change programme’. This programme is an attempt at a more rigorous approach to the historical philosophy of science. Since my conclusion is that, by and large, this attempt has failed, I proceed to examine some more promising approaches. First, I deal with Hacking's recent (...) views on the issues in question, particularly his notion of a ‘style of reasoning’. Next, Nickles's reconstructionist interpretation of the development of science and his views on Whig history are addressed. Finally, I propose an account of philosophy as a theoretical, an interpretative and explanatory, enterprise. Thus, three alternatives to the Kuhnian paradigm are discussed, alternatives that share a recognition of the relative autonomy of philosophy from history. Hence, they assume a less tight relationship between philosophy and history of science than is the case within the Kuhnian paradigm. (shrink)

Adorno's remarks on the philosophy of history are scattered throughout his works. Perhaps the most important passages are to be found in Negative Dialectics and the 1964–1965 lectures on History and Freedom, as well as in texts such as Dialectic of Enlightenment and the essays on “The Idea of Natural‐History,” “Progress,” and “The Meaning of Working through the Past.” However, these works do not constitute anything like a complete theory. Nevertheless, many themes and references recur in Adorno's (...) writings, allowing for a selectively thematic reconstruction of the most central lines of argument. The present text brings together a few concepts and problems from Adorno's readings of Kant, Hegel, and Marx, mainly, in order to provide the reader with a general picture of what is at issue. (shrink)

Rethinking philosophy of history we see that the main concepts must be revised or specified especially and. It’s very important to use adequate notions. The world history is an integral process having dialectically contradictory tendencies. Humanism is an objective tendency of the world history but the alienated tendency prevails in the epoch of globalization. Collisions between civilizations are outcomes of the alienated capitalist world system. Many problems both in practice and in theory are connected with a fortune (...) of humanism and a problem of mutual understanding between representatives of different cultures is among them. So philosophy of history must be revised in humanistic way and we must do our best to put the humanistic tendency into practice. (shrink)

This article analyzes how the relationship between philosophy and history has been conceived within the study of political thought, and how different ways of conceiving this relationship in turn have affected the definition of the subject matter as well as the choice of methods within this field. My main argument is that the ways in which we conceive this relationship is dependent on the assumptions we make about the ontological status of concepts and their meaning. I start by discussing (...) the widespread view that philosophy and history ought to be viewed as distinct if not incompatible ways of studying political thought, and then go on to describe the view that philosophical and historical approaches should be conceived of as identical or inseparable. I end this article by suggesting that these approaches rather should be viewed as mutually constitutive for the benefit of a more coherent study of political thought. (shrink)

In the World Library of Psychologists series, international experts themselves present career-long collections of what they judge to be their finest pieces – extracts from books, key articles, salient research findings, and their major practical theoretical contributions. Elizabeth Valentine has an international reputation as an eminent scholar and pioneer in the field of philosophy and history of psychology. This selection brings together some of her best work over the last thirty years. A specially written introduction gives an overview of (...) her career and contextualises the selection in relation to changes in the field during this time. The first section on 'Philosophy' covers work on different theoretical approaches to psychology, introspection and the study of consciousness, the mind-body problem, and different types of explanation in psychology including reductionism. The second section, 'From Philosophy to History', includes work on the philosophical psychologists G. F. Stout and James Sully, among others. The third section on 'History' covers Valentine's more recent historical work on the development of psychology in London – both institutional and biographical – and includes accounts of both Bedford College and University College, and the role of pioneer women psychologists. The book enables the reader to trace developments in the philosophy and history of psychology over the last thirty years. It will appeal to anyone with interests in these areas as well as being an invaluable resource for graduate and advanced undergraduate courses in conceptual and historical issues. (shrink)

The category of the meaning of history has long existed in European philosophy as one of its fundamental themes, which has undergone many collisions during its development. The last century has been marked by a radical revision of approaches to this theme both in the philosophy of history and in the tradition of intellectual history. In the twentieth century, Kant’s historical criticism was taken by German thought to its logical conclusion in such a way that the assertion (...) of the meaning of history has actually suffered a fiasco in the field of rationalist philosophy. The purpose of this article is to attempt to show how the Russian philosopher Nikolai Berdyaev, witnessing the spiritual and political crisis of European and Russian culture, seeks a solution to this problem within the philosophy of history, reformulating the problem of the meaning of history in a metaphysical way. To do this, he investigates theologically the foundations on which the historiosophic projects of the New Age are built, and tries to resolve the contradictions in the understanding of Christian revelation that are revealed in them. Returning the question of the meaning of history to its theological source allows Berdyaev to reconcile the contradictory hopes of philosophers of history for the realization of the personal freedom of its subjects with the existence of a universally meaningful sense in it. (shrink)

Alan J. Holland. Library of Congress Cataloging in Publication Data Main entry under title: Philosophy, its history and historiography. (Royal Institute of Philosophy Conference; v. 1983) ...

Resumen El artículo aborda el vínculo que se establece entre Humanismo e historia en el pensamiento del humanista luterano F. Melanchthon. Su formación académica, previa a su llegada a Wittenberg, y su trabajo como renovador del sistema educativo reformador, lo vinculan con la tradición del humanismo histórico-filológico, que aúna este doble aspecto: humanismo filológico y humanismo histórico, que recíprocamente impulsan la búsqueda de una humanidad terrena. La historia para la Reforma, en convergencia con el Humanismo, es una tarea ética que (...) concierne a la vida del hombre en esta tierra, y teológica, que conduce a interpretar el acontecer histórico como designio trascendente. El salto cualitativo respecto a la época precedente radica en que la idea de humanidad aparece ligada a la historia, a la vida civilizada, a la educación según ciertos modelos clásicos, etc. Desde el Humanismo como humanismo histórico-filológico el descubrimiento del hombre sería el descubrimiento de su realidad histórica, que retrocede hasta la Antigüedad clásica. La idea de hombre interpretada de este modo se muestra como una filosofía del hombre que permite vislumbrar una filosofía de la historia. Abstract This paper is focused on the connection between Humanism and history within the thought of the Lutheran humanist P. Melanchthon. His education, undertaken before his arrival to Wittenberg, and his work as the designer of the reformist educative system, link him with the historical and philological humanist tradition, which synthesises this dual aspect: the philological humanism and the historical humanism, both reciprocally boosting the quest of an earthly humanity. From the point of view of Reform, along with Humanism, history is an ethical task that concerns the earthly human life and a theological task that leads to understanding the historical facts as transcendent commands. The qualitative break-up with the previous era relies upon linking humanhood with history, with civilised life, with education following some classical scheme, etc. According to Humanism as historic-philological humanism, the discovery of the human being would be the discovery of his historical reality, backing until Classical Antiquity. This conception of the human being shows itself as a philosophy of the human being that lets us glimpse a Philosophy of History. (shrink)