Karl Marx u Njemačkoj ideologiji i Kapitalu uvodi optičku metaforu ljudskog oka kroz koju tumači problematiku ideologije i robnog fetišizma. U radu se razmatraju mogućnosti interpretacija ovih Marxovih metafora. U svjetlu se tih interpretacija razmatra jedna od središnjih postavki vizualnih studija da se vizualna kultura moderniteta gradi na potkopavanju epistemološke prevlasti viđenja. Rad problematizira koncepciju modernističkog utjelovljenog promatrača koju uvodi američki povjesničar umjetnosti Jonathan Crary. Prema Craryju, ova drugačija ideja promatračkog subjekta potkopava klasičnu filozofijsku ideju o rastjelovljenosti spoznajnog (...) subjekta. Prema Craryjevoj argumentaciji takva se klasična ideja subjektivnosti s modernitetom ne zamišlja više kao temelj spoznaje, nego kao figura ideologije. Međutim, preokretanje Marxova odnosa između optičkih metafora i pojmova ideologije te fetišističkog karaktera robe baca potpuno drugačije svjetlo na pitanje promatračke subjektivnosti. Završna je postavka rada da se camera obscura i ljudsko oko ne trebaju isključivo shvaćati kao puke metafore koje je Marx u Njemačkoj ideologiji i Kapitalu upotrebljavao kao analogije preko kojih je tumačio pojmove kao što su ideologija ili fetišizam robe. Postupak čitanja može isto tako ići i u obrnutom smjeru: camera obscura i ljudsko oko su pojmovi koji su objašnjeni posredstvom već definiranih pojmova ideologije i fetišizma robe. Ako se perspektiva čitanja zamijeni na taj način postaje jasno da iz postavke o utjelovljenom promatraču ne proizlazi nužno i postavka o utjelovljenom karakteru doživljajā viđenja.Camera obscura and human eye were key metaphors engaged in the interpretation of the concepts of ideology and commodity fetishism in Karl Marx’s fundamental texts German ideology and Capital . The aim of this paper is to reconsider interpretative strategies that Marx used while he was proposing his main thesis on ideology and commodity fetishism. In the light of these considerations the paper addresses one of the central propositions of the contemporary visual studies that modern visual culture undermines epistemological privileging of the vision. The paper critically discusses the concept of the embodied observer that American art historian Jonathan Crary introduced in the philosophy, art history, cultural history and visual studies. According to Crary the idea of vision as primarily rooted in the corporeality of the observer undercuts Cartesian idea about vision as primarily disembodied event. Crary claims that with the rise of the modernity disembodied subjectivity turns from the site of the knowledge into the figure of ideology. However, reversing the Marx’s relation between optical metaphors and concepts of the ideology and commodity fetishism poses the problem of the observing subjectivity in the quite different terms. Final proposal of this paper is that camera obscura and human eye should not only be considered as optical metaphors that Marx used in German ideology and Capital as mere analogies for explaining concepts such as ideology or commodity fetishism. Reading procedure could well go into the opposite direction: the camera obscura and the human eye are the concepts explained via the already defined concepts of the ideology and commodity fetishism. If the reading perspective is switched in that way it is clear that the thesis of the embodied observer does not necessarily entail the embodied character of the visual sensations. (shrink)

Šio straipsnio tikslas yra parodyti, kaip ir kodėl radikalios interpretacijos metodas gali išspręsti problemas, formuluojamas įvairių skeptinių scenarijų pavidalu. Pirmiausia radikalios interpretacijos metodas neleidžia dekartiško skeptinio scenarijaus, tiek tradicinės, tiek naujesnių versijų, laikyti filosofine problema, kuri remiasi sąmoningo ir nesąmoningo melo skirtumu. Straipsnyje argumentuojama už išplėstinę natūralizuotos epistemologijos versiją, įtraukiančią ir socialinius veiksnius. Konkrečiau, hipotezių apie žinojimą ir apgaulę komunikavimui visuomet galioja bent du apribojimai. Be to, straipsnyje aiškinama nuosaikaus eksternalizmo būtinybė dekartiškam ir hiumiškam skeptiniams scenarijams.

Zhang Dongsun je bio jedan od najutjecajnijih mislitelja u Republici Kini, čiji je ugled djelomično počivao i na njegovoj iznimnoj sposobnosti predstavljanja zapadne misli na način kompatibilan sa specifičnom metodologijom tradicionalne kineske misli. Jedno od njegovih najvećih postignuća svakako je stvaranje i razvoj moderne teorije znanja, temeljene na klasičnoj kineskoj i chan-buddhističkoj epistemologiji, što umnogome predstavlja prikladnu sintezu moderne znanosti i tradicionalne kineske misli. Stoga se ovaj rad prvenstveno usmjerava na Zhangovu teoriju znanja. Zhang Dongsun je nazivao svoju teoriju »pluralističnom«, (...) s obzirom na pretpostavku da su različiti elementi koji omogućuju shvaćanje i zaključivanje uzajamno isključivi i nesvodljivi. Iz toga ćemo razloga kritički razmotriti elemente koje Zhang predlaže u svojoj glavnoj epistemološkoj raspravi Plural Epistemology koja predstavlja najpotpuniju, sistematičnu i koherentnu obradu njegove teorije. (shrink)

Hannah Arendt v svoji interpretaciji Kantove teorije »razsodne moči«, le-to vzame iz njenega prvotnega sobesedila, razmisleka o dobrem in lepem, ter ji podeli politični pomen. Po eni strani Kantov pojem »reflektirajoče razsodne moči« Arendtovi omogoči prikaz določene nujnosti v politični presoji, za katero je značilno, da se vedno odvija v singularnih okoliščinah in se ne more sklicevati na nobeno vnaprejšnje, univerzalno ali splošno merilo. Po drugi strani Arendtova interpretira »nezainteresirano ugajanje«, ki je pri Kantu predpostavka za estetsko sodbo, kot nujni (...) pogoj teoretičnega motrenja zgodovine. Pomembni interpreti, kot sta Beiner in Vollrath, so na osnovi tega trdili, da gre za protislovje. V svojem besedilu želim pokazati, da se to protislovje razreši v »hermenevtični etiki«, ki jo je možno pokazati v delih Hannah Arendt, celo v najbolj zgodnjih.Hannah Arendt’s interpretation of Kant’s conception of the »power of judgment« extracts this faculty from its intended context, considerations of the beautiful and of nature, and grants it a political significance. On the one hand, Kant’s conception of a »reflective power of judgment« offers Arendt the possibility of referring to a certain necessity in political judgments; judgments which always take place under singular conditions and which cannot presume a universal or general measure. On the other hand, Arendt interprets »disinterested pleasure«, which is for Kant a presupposition of aesthetic judgment, as a necessary condition for theoretical considerations of history. Between these two aspects of Arendt’s Kant interpretation, important scholars, such as Beiner and Vollrath, have claimed to find a contradiction. In my article I would like to show that this contradiction is dissolved by way of a »hermeneutical ethics«, which can be identified throughout the work of Hannah Arendt, even in its earliest forms. (shrink)

Interpretacija je pogojena s tistim, kar potrebuje interpretacijo. V tej pogojenosti mu pripada, kar pomeni: obstaja le z njegovim vznikom. Izvornost deli s tistim, kar potrebuje interpretacijo in v tem je kot umetnost kakor narava: posredovanje izvornega in izvorno posredovanje v enem. Iz tega križanja govori hermenevtična svoboda. S Kantom jo je v njenem bistvu moč dojeti bolje kot brez njega – toda le, če Kantu sledimo tam, kjer stopi preko nehermenevtičnih določitev svoje filozofije.The interpretation in conditioned by what (...) is in need of an interpretation. It is in this conditioning that interpretation belongs to it, sharing originality with that which is in need of interpretation, and in this sense it is, as at, like nature: the mediation of the original and an original mediation in one. From this crossbreed speaks hermeneutic freedom. It is more easily graspable in its essence with Kant than without him – however, only if we follow Kant where he steps over the non-hermeneutic determinations of his philosophy. (shrink)

[straipsnis ir santrauka lietuvių kalba; santrauka anglų kalba] Straipsnyje pateikiama savita herakleitiškojo Logo kaip mąstančio kalbėjimo interpretacija. Iš pradžių aptariamos antikinio filosofavimo bendrosios ontologinės ir gnoseologinės prielaidos. Bene svarbiausia šio filosofavimo nuostata yra laikoma mąstymo subjekto ir objekto perskyros reliatyvumas. Todėl į efesiečio aforizmus straipsnyje žiūrima kaip fenomenologines įžvalgas. Laikantis tokio požiūrio, mėginama eksplikuoti efesiečio pagrindinio aforizmo (DK22 B1) turinį. Šio aforizmo prasmė pamažu atskleidžiama pasitelkiant kitus Herakleito aforizmus. Kadangi pavieniai aforizmai ir jų grupės atveria skirtingus herakleitiškojo filosofavimo aspektus, (...) tai tie aspektai straipsnyje nuosekliai ir aptariami. Tariant, kad antikinis filosofavimas yra teorinio mąstymo pastanga asimiliuoti tuometinį dalykinį mąstymą, parodoma, kaip teorinio mąstymo logiškumo, t. y. to paties, matas lemia trinarę tikrovės sampratą bei inspiruoja mąstančiajam egzistencinio tikrumo problemą. Kadangi filosofuojantysis aptinka save lakioje būdravimo plotmėje, o tikrumo gali tikėtis vien tą matą tenkinančio Logo sande, tai jis susiduria su šio sando temizavimo problema. Sapną, būdravimą ir Logą Herakleitas traktuoja kaip nebendramatiškus tikrovės sandus, todėl iškyla klausimas, kaip juos temizuoti viena ir ta pačia kalba. Šią problemą papildomai komplikuoja ta aplinkybė, kad, teikdamas prioritetą mąstymo dalykui, Herakleitas yra priverstas pernelyg sureikšminti kalbos etimologiškumą. Straipsnyje parodoma, kad anksčiau minėtą problemą Herakleitas įveikia eksploatuodamas ontologizuotai traktuojamos kalbos, taigi tiesiog pačios tikrovės totalų metaforiškumą. Straipsnis užbaigiamas išvadomis apie filosofuojančiojo misiją ir egzistencinius įpareigojimus, kuriuos žmogui primeta hierarchizuotai traktuojama trinarė tikrovės samprata. (shrink)

Hannah Arendt plačiai žinoma kaip filosofė, kuri mėgino reabilituoti senovės graikų politikos sampratą. Remiantis Žmogaus būklės skaitymu, Arendt paprastai laikoma „graikofile“, jai prikišama „Atėnų nostalgija“. Sunku paneigti Arendt simpatijas graikams – ji iš tiesų atsigręžė į atėniečių politikos supratimą, bandydama jame iškristalizuoti kertinius autentiškos politikos elementus. Vis dėlto ši interpretacija yra pernelyg vienpusiška. Didžiausius nuopelnus politikos suvokimo srityje Arendt priskiria ne graikams, o romėnams. Pastarieji žymiai geriau sprendė politikos stabilumo, tęstinumo ir tvarumo problemą. Visą dėmesį sutelkiant į veiksmą, spontaniškumą (...) ir nepaprastus žygdarbius, kyla grėsmė destabilizuoti ir „išcentruoti“ politinės bend­rijos gyvenimą. Romėnai, įvesdami tokias sąvokas kaip tradicija, autoritetas, steigties (įkūrimo) šventumas, teisė (lex), taip pat pabrėždami politinę atleidimo ir pažado reikšmę, atveria graikams svetimą politinės sedimentacijos plotmę. Ši plotmė suteikia būtinus saugiklius, be kurių tvari politinė egzistencija yra neįmanoma. (shrink)

Šiame straipsnyje tiriami subtilūs Hobbes’o ir Kanto požiūrių į retoriką ir materializmą skirtumai, žvelgiant į juos platesniame politinės filosofijos kontekste. Nors abu šie filosofai buvo retorikos kritikai, tarp jų požiūrių išryškėja esminių skirtumų. Hobbes’as, būdamas monarchijos šalininkas, paveiktas Lukrecijaus, kritikavo retoriką iš materialistinės, antropologijos perspektyvos. Paradoksalu, tačiau jis pasitelkė retorines strategijas savo naujajame scientia civilis. Kantas, nors ir kritikuodamas tiek Lukrecijaus materializmą, tiek ir retoriką, į savo filosofijos perspektyvą integravo kai kuriuos suderinamus retorinius elementus, visų pirma susijusius su epikūrizmo tradicija. (...) Šiame straipsnyje tiriama, kaip du aptariamieji filosofai traktuoja paradiastole ir kokias pasekmes jų interpretacija turi jų politinei minčiai. Iškeliamas argumentas, kad abu mąstytojai, ieškodami racionalaus pamato politinei tvarkai, savąjį racionalumo sąvokos interpretavimą įtvirtina epikūrietiškame materializme, perkonfigūruodami retorinius elementus taip, kaip būtų patogu jų filosofijai. Straipsnyje išsiaiškinama, kad Kantas yra linkęs į respublikoniškas politines pažiūras; jis siekia kuo labiau padidinti piliečių autonomiją. Tai kategoriškai skiriasi nuo Hobbes’o orientacijos į monarchinę valdymo struktūrą. Šis tyrimas prisideda prie labiau niuansuoto suvokimo apie ankstyvąją Naujųjų laikų politinę mintį bei jos aktualumą šiuolaikinei respublikoniškai bei demokratinei teorijai. (shrink)

Kineska gimnastika, daoyin xingqi 導引行氣, koju svakodnevno vježbaju milijuni Kineza, potječe iz razdoblja starodrevne Kine i ima korijene u šamanističkim obrednim plesovima. Bazira se na pokretima tijela kojima se oponašaju pokreti životinja. Doslovni prijevod termina daoyin xingqi jest »upravljati, rastezati i gibati qi 氣«, tj. sveprožimajući vitalni dah. Naime, gimnastika u kineskoj tradiciji nije se razumijevala samo kao puka tjelovježba, već kao oblik kultiviranja vitalnog daha, qia. Gimnastika, štoviše, predstavlja važan korak prema harmoniziranju čovjeka s nebom i zemljom . Iščitavanjem (...) isječaka tekstova iz razdoblja Zaraćenih država i razdoblja dinastije Han 漢, kao i analiziranjem najstarijeg pronađenog vizualnog prikaza gimnasticiranja u Kini »Karte upravljanja i povlačenja« , analizirat će se poimanje gimnastike u ranoj kineskoj kulturi. Interpretacija tjelovježbe postavit će se unutar paradigme promjene koja je oblikovala kinesko viđenje kozmosa. Posebno će se naglasiti veza između gimnasticiranja i pojma sheng 生 koji znači život, kao i rađanje, stvaranje, obnavljanje. -/- Chinese gymnastics, daoyin xingqi 導引行氣, practised daily by millions of Chinese people, originates from ancient China and is rooted in shamanistic ritual dances. It is based on body movemements which imitate the movements of animals. Literally translated, daoyin xingqi means “guiding, pulling and moving qi 氣” i.e. the all-permeating vital spirit. Gymnastics in Chinese tradition, therefore, was never considered to be just a body exercise but also a form of cultivating the vital spirit, qi. Gymnastics, however, is the important medium of harmonizing man with heaven and earth . By reading of Warring States and Han 漢 dynasty writings, as well as the the oldest excavated visual representation of gymnastics in China “Daoyin chart” , in this exposure analysis will be on the understanding of gymnastics in the early Chinese culture. The interpretation of Chinese gymnastics will be set forth within the paradigm of change which shaped Chinese vision of cosmos. Special emphasis will be given to the connection between gymnastics and the concept of sheng 生, which means life, as well as birth, creation, renewal. (shrink)

Internalisti razloga smatraju da je prisutnost motiva preduvjet za postojanje razloga. Prema humeovskoj interpretaciji ovog stajališta, razlozi za djelovanje uvijek su relativni budući da njihovo postojanje ovisi o arbitrarnim elementima koji čine nečiji subjektivni motivacijski skup. Jedan od najvećih izazova humeovskom internalizmu predstavlja kantovska interpretacija internalističkog stajališta. Glavna intencija kantovskog pristupa jest dokazati mogućnost racionalne motivacije te tako osporiti humeovski relativizam. U članku kritički prikazujem ovu raspravu te nastojim obraniti humeovski internalizam od jednog suvremenog kantovskog prijedloga.Internalists about reasons argue (...) that the presence of a motive is a precondition for the existence of a reason. According to the Humean interpretation of this view, reasons for action are always relative since their existence depends on the arbitrary elements which form one’s subjective motivational set. One of the greatest challenges to Humean internalism is the Kantian interpretation of the internalist position. The main intention of Kantian approach is to prove the possibility of rational motivation and thus deny Humean internalism. In this article I critically examine this discussion and attempt to defend Humean internalism against one contemporary Kantian proposal. (shrink)

U radu se nastoji prikazati kako se vjera i teologija mogu iskoristiti za testiranje uspješnosti velikih jezičnih modela (LLM–ova) i automatiziranih programa za čavrljanje (chatbotova) pogonjenima na takvim modelima, mjerenjem njihovih filozofskih vještina. Predstavljaju se rezultati testiranja četiriju odabranih chatbotova: ChatGPT, Bing, Bard i Llama2. Za potrebe testiranja uzeta su tri moguća izvora iz područja vjere i teologije: 1) teorija četiri smisla Svetog pisma, 2) apstraktne teološke izjave, 3) apstraktna logička formula izvedena iz vjerskog teksta kako bi se pokazalo da (...) su ovi izvori korisni u zadacima koji učinkovito mjere filozofske vještine kao što su npr. interpretacija danog isječka, kreativna dedukcija te prepoznavanje ontoloških ograničenja. Ovakav pristup omogućuje ispitivanje osjetljivosti kojom se otkrivaju razlike u uspješnosti četiriju chatbotova. Također je dan primjer kako odrediti referentne vrijednosti za ocjenu i usporedbu vještina, koristeći kriterije za procjenu te pojednostavljene skale za ocjenjivanje svakog korištenog chatbota u pogledu ispunjenja pojedinog kriterija. (shrink)

Šio straipsnio tikslas – aptarti geriausios santvarkos problemą Aristotelio politinėje teorijoje, atsižvelgiant į Nikomacho etikoje pateiktą žmogiško klestėjimo sampratą. Joje Aristotelis teigia, kad monarchija yra geriausia santvarka (1160a35–36). Šis teiginys pakartojamas ir Politikoje (1288a15–18). Straipsnyje aiškinama, kodėl šie Aristotelio teiginiai prieštarauja Politikoje aptartoms teleologinėms polio, piliečio ir gero piliečio vs. gero žmogaus dorybių sampratoms. Atsižvelgiant į Aristotelio filosofinį valstybės apibrėžimą, jog ji yra „lygių asmenų susivienijimas dėl geriausio įmanomo gyvenimo“, ir teiginį, kad „geriausia yra laimė, o tai susideda iš tobulumo, (...) tobulo jos aktualizavimo ir panaudojimo“, be to, jo argumentus apie gero žmogaus ir gero piliečio santykį, straipsnyje teigiama, kad geriausia politinė santvarka yra politėja, o ne monarchija. Tačiau tokios interpretacijos nepakanka, jei norime išgelbėti Aristotelį nuo jo nenuoseklumo ir filosofiškai abejotinų teiginių apie „prigimtinę nelygybę“. Siūloma radikalesnė Aristotelio interpretacija, atmetanti šio filosofo ontologinę skirtį tarp oikos ir polio. Teigiama, kad Aristotelio socialinių santykių šeimoje-ūkyje (oikos) vertikalumas yra filosofiškai nepagrįstas ir prieštarauja revoliuciniams šio filosofo normatyvinės teleologijos aspektams ir jos radikalioms implikacijoms. (shrink)

Straipsnis skirtas palyginti Arvydo Šliogerio ir Martino Heideggerio hominizuotos Būties sampratoms jų meno filosofijose. Šio tikslo siekiama pasitelkiant jų pasirinktų tapybos kūrinių interpretacijas – Šliogerio atveju pasirinktas Paulio Cézanne’o paveikslas Didžioji pušis, o Heideggerio atveju pasirinktas Vincento van Gogho paveikslas Batų pora. Straipsnio autorius pateikia argumentus, kaip pasirinktas Šliogerio meno kūrinys koreliuoja su jo aristoteliška substancinio individo koncepcija. Sykiu parodoma, kaip nuosekliai evoliucionavo Šliogerio hominizuotos Būties kritika nuo knygos Daiktas ir menas iki veikalo Transcendencijos tyla. Straipsnio pabaigoje išryškintas Šliogerio prieštaravimas (...) sau dėl dviejų nesuderinamų menininko samp­ratų: pirmas apie Menininką-žmogų, įliejantį „daugiau Būties“ į daiktą meno kūrinyje, negu kad tos Būties yra tame daikte gamtoje; antras apie tikrąjį Menininką-gamtą, kuris duoda daiktui „daugiau Būties“, negu jos randame žmogaus rankdarbyje. (shrink)

Svjetlo i sjena tvore pojmovni par koji i u okviru filozofije daje povoda za brojne aluzije . Svjetlost vrijedi, povijesno sagledano, kao paradigma prosvjetiteljstva . Karakteristično, u ovoj se paradigmi javlja kolebanje na prijelazu iz razdoblja prosvjetiteljstva u romantizam: dolazi do uzvisivanja sjene u jeku romantičnog preobraženja tamne strane ljudske egzistencije. Na primjeru novele Adelberta von Chamissa Čudnovata pripovijest Petra Schlemihla moguće je pregnantno ilustrirati spomenuti zaokret od svjetla ka sjeni. U ovom tekstu će biti predstavljena filozofska interpretacija otuđenja (...) sjene kao gubitka identiteta, kako je oslikano u pripovijesti. Nadovezujući se na tu interpretaciju, uslijedit će pokušaj određivanja strukture odnosa tijela i sjene kao poveznice s identitetom. Ni u kom slučaju sjena ne smije biti degradirana na puku popratnu pojavu, već smo je dužni promatrati kao ozbiljan element konstelacije u tvorbi identiteta . Iako njezinu pojavu obilježava kratkotrajnost, sjena je značajno implementirana u identitet tijela, s obzirom da je tijelo definirano upravo činjenicom da pri osvjetljivanju stvara sjenu. Uzajamnost se svjetla, tijela i sjene stoga primiče egzemplifikaciji alternativnog modela identiteta, analogno čemu jedno tek potencijalno obilježje predmeta u određenoj prilici postaje neophodno. Konceptom okazionalnog identiteta moguće je korigirati ontološki rigidno poimanje identiteta. (shrink)

[straipsnis ir santrauka lietuvių kalba; santrauka anglų kalba] Straipsnyje nagrinėjama atskyrimo (khōrismos) sąvoka (tezė, kad eidai ir skaičiai egzistuoja atskirai (khōris) nuo jusliškai suvokiamų esybių) bei jos kritika Aristotelio Metafizikoje. Straipsnyje siekiama įrodyti, kad nors Aristotelis Metafizikoje eidų ir skaičių atskyrimo doktrinas kritikavo skyrium viena nuo kitos (kaip dvi Platono metafizinio mokymo dalis), vis dėlto jas laikė neatskiriamai susijusiomis – iš skaičių atskyrimo, pasak Aristotelio, kildintinas ir eidų atskyrimas jusliškai suvokiamų objektų atžvilgiu. Ši straipsnio pagrindinė tezė grindžiama bendra Metafizikos knygų (...) M ir N problemine struktūra, Aristotelio pateikiamais liudijimais apie eidų teorijos atsiradimą bei šių liudijimų interpretacija remiantis senovės graikų mąstymui būdingu skaičiaus fenomeno suvokimu. (shrink)

Nietzsche kritikuoja religines gamtos (Natur) interpretacijas ir pasisako už „žmonijos natūralizaciją“. Sąvokos „gamta“ ar „prigimtis“ (Natur) Nietzschės darbuose neturi aiškaus, sisteminio apibrėžimo, todėl jų interpretacijos šio filosofo tyrimuose yra prieštaringos. Išryškėja dvi priešingos perspektyvos: Vanessa Lemm gamtą interpretuoja kaip dionisišką chaosą, skatinantį emancipacinį vyraujančių idėjų atmetimą, o Costinas Alamariu – kaip aristokratišką phusis, ugdančią aukštesnius žmogiškuosius tipus. Šiame straipsnyje teigiama, kad šie iš pirmo žvilgsnio prieštaringi požiūriai yra suderinami. Nietzsche pasitelkia gamtos kaip chaoso sampratą kritikuoti antropocentristines pažiūras, pristatydamas gamtos supratimo, (...) atsieto nuo žmogiškos perspektyvos, galimybę. Darbe analizuojama ir kritikuojama Lemm šios koncepcijos iliustracija pasitelkiant lyčių skirtumus. Galiausiai, teigiama, jog Alamariu interpretacija atitinka vėlesnius, Nietzschės tyrinėjimuose dažnai ignoruojamus, pozityvius šio filosofo etinius-politinius siekius, susijusius su aukštesnių žmogiškųjų tipų ugdymu. (shrink)

Poznata obrazovna paradigma nastava usmjerena na učenika postala je vrijednost kojoj se u suvremenoj nastavi hrvatskoga jezika sve više posvećuje osobita pozornost. Riječ je o nastavi koja podupire učenikovo sudjelovanje u različitim zadatcima i aktivnostima i koja u svojim ciljevima promiče participativan način planiranja, zatim predlaganje, zaključivanje, prikupljanje podataka, traženje odgovora te potiče povjerenje, pomaganje, otkrivanje te duboko empatijsko razumijevanje. Takva nastava implicira i promijenjene uloge nastavnika i učenika, a samim tim i promjenu perspektive iz: Što ću sutra poučavati? prema: (...) Što će moji učenici sutra učiti, postići, ostvariti? Ta se promjena može pratiti u nekoliko područja: (1) učenikov doprinos u planiranju nastave, (2) funkcija nastavnih sadržaja, (3) uloga nastavnika prema ulozi učenika te (4) svrha i procesi vrednovanja. Namjera je ovoga rada primjenom tih kategorija istražiti planiraju li nastavnici hrvatskoga jezika nastavni sat iz perspektive razmišljanja o tome što će učenici učiti, postići i ostvariti. Identifikacija tih kategorija i njihova analiza te interpretacija ostvarena je na istraživačkoj građi koju čini 60 prikupljenih pisanih priprava za nastavni sat hrvatskoga jezika i komunikacije. (shrink)

Znano je, da so negativne velikosti svojo legitimnost od svojega nastanka dalje dobile skozi to, da so bile interpretirane kot dolg. S pretvorbo matematike v prirodoslovje pa je ta interpretacija postala nezadostna. Kantov spis iz leta 1763 o negativnih velikosti predstavlja poskus, da se po vzoru na Eulerjev argument o neizogibnosti iz dela Réflexions sur l'espace et le temps pokaže realnost negativnih velikosti izhajajoč iz tretjega Newtonovega zakona akcije in reakcije. Kantov pojem realne zoperstavljenosti skuša dotedanjo interpretacijo – dolg, (...) spraviti z novo – silo. V tekstu nas zanima težava, ki pri tem nastopi: potlačitev paradoksa negativnih velikosti, ki ga je lahko interpretativno zadovoljil le dolg. Drugače rečeno, paradoksna lastnost negativnih velikosti, ki jo je lahko za realno naredil dolg kot družbeni objekt, postane glavna prepreka za njihovo fizikalno intepretacijo. (shrink)

Der Text erforscht den Ursprung und die Geschichte der "Fundamentierung" des Kriegs und seiner "?bertragung" in Frieden auf dem Weg der Gewalt. In einer Analyse des bekannten Syntagmas "Gleiches mit Gleichem vergelten" in einigen Schl?sseltexten, die versuchen, den Frieden zu "institutionalisieren", sucht der Autor nach einer anderen Relation zur Gewalt. Die Interpretation von Jehuda Halevis Gedicht Feindesliebe in der?bersetzung von Franz Rosenzweig ist der wichtigste Orientierungspunkt auf dem Weg zu einem neuen und anderen Frieden.. Tekst istrazuje poreklo i istorije "utemeljenja" (...) i "prevodjenja" rata u mir putem nasilja. Analizom poznate sintagme "vratiti milo za drago" unutar nekoliko kljucnih tekstova koji pokusavaju da "institucionalizuju" mir, autor pokusava da pronadje mogucnost jednog drugacijeg odnosa prema nasilju. Interpretacija pesme Jehude Halevija "Ljubav prema neprijatelju" u prevodu Franza Rosenzweiga treba da bude osnovni orijentir na putu ka novom i drugacijem miru. (shrink)

»Πάντων χρημάτων μέτρον ἐστὶν ἄνθρωπος, τῶν μὲν ὄντων ὡς ἔστιν, τῶν δὲ οὐκ ὄντων ὡς οὐκ ἔστιν [Pántôn khrēmátôn métron éstin ánthrôpos, tôn mèn όntôn hôs éstin, tôn dè ouk όntôn hôs ouk éstin]« – »Čovjek je mjerilo svih stvari, onih koje jesu da jesu, onih koje nisu da nisu«, kaže Protagora. Onaj tko hoće razmotriti Protagorin iskaz (ili raspravljati o njemu), trebao bi najprije potražiti odgovor ne prethodno pitanje: što je čovjek? Utoliko će se u ovome prilogu našem razgovoru (...) najprije (uz pomoć Aristotela) potražiti neki odgovori na to prethodno pitanje, da bi se Protagorin iskaz pokušalo razmotriti s vidika tih odgovora te da bi ga se iskušalo u dva različita vida čovjekova života – u vidu što ga Aristotel naziva θεωρετικός βίος (theōretikόs bíos) i u vidu što ga naziva πολιτικός βίος (politikόs bíos). Napokon, ako se prihvati interpretacija Protagorina iskaza kao afirmacija relativističkog načela (kako to u svojoj kritici u Theaitētu drži Platon), pokušat će se mjesto i smisao relativizma odrediti s obzirom na ta dva vida čovjekova života te s obzirom na razliku između sofizma i filozofije (sofista i filozofa). Na kraju će biti sugerirano da je Protagorin iskaz moguće i drugačije interpretirati te da svaka od različitih interpretacija može imati valjanu težinu. (shrink)

Straipsnyje tiriamos dvi XX a. viduryje iðplëtotos funkcionalistinio sàmonës aiðkinimo kryptys: D. Armstrongo ir D. Lewiso analitinis funkcionalizmas ir H. Putnamo komputacinis funkcionalizmas. Siekiamaparodyti, kad ðios dvi kryptys ið esmës sutampa metodologiniu poþiûriu, taèiau jø atstovai suteikiasavøjø teorijø metodologiniam pagrindui skirtingas ontologines interpretacijas. Sutardami, kad fizikinio bûvio ir funkcinio bûvio sàvokos skiriasi, jie nesutaria dël to, ar funkcinio bûvio sàvokà reikialaikyti iðskirianèia atskirà ontologinæ bûviø kategorijà, ar ði sàvoka iðreiðkia tik skirtingà tø paèiø fizikiniø bûviø identifikavimo realiame pasaulyje bûdà. Ðiame (...) nesutarime ið esmës uþsimezga ðiuolaikineisàmonës filosofijai bûdinga kontroversija klausimu: savybiø ontologija turi bûti rekonstruojama intensiniu ar ekstensiniu pagrindu?Pagrindiniai þodþiai: funkcionalizmas, materializmas, ávairiopa realizacija, reduktyvistinës sàmonës teorijos. (shrink)

Straipsnyje kritikuojamas 68-ame „Problemø“ numeryje skelbtas J. Èiurlionio teiginys, kad matematiniai Zenono Elëjieèio aporijos sprendimai „remiasi klaidinga implikacine prielaida“. Pirma, logikosdësniai nedraudþia ið klaidingø teiginiø pagrástai iðvesti teisingus teiginius, todël prielaidos klaidingumas neuþtikrina iðvados klaidingumo. Antra, minimos implikacijos antecedento loginæ reikðmæ lemiaempirinis faktas, todël net jei implikacijos konsekventas bûtinai klaidingas, implikacija yra loginiupoþiûriu atsitiktinë. Treèia, implikacijos konsekventas gali bûti interpretuojamas dvejopai. Viena interpretacija padaro já nomologiðkai bûtinai klaidingà, bet nerelevantiðkà Zenono aporijai; kita interpretacija padaro teiginá relevantiðkà, bet nebûtinai (...) klaidingà. Taigi nëra jokio pagrindo manyti, kad implikacinë prielaida, kuria, Èiulionio teigimu, remiasi matematiniai Zenono Elëjieèio aporijos sprendimai, yra klaidinga.Pagrindiniai þodþiai: Achilo ir vëþlio aporija, tapatumo sàlygos, aporijø sprendimai. (shrink)

Osnovni cilj ovog rada jest ukazati na približavanje Freudove redefinicije pojmova subjekta i objekta Heideggerovoj destrukciji objektnog odnosa. U prvome je dijelu izneseno tradicionalno poimanje objektnog odnosa , kako bi bila dana podloga za buduću redefiniciju i destrukciju. Prilikom iznošenja tradicionalnih određenja, dana je i Heideggerova interpretacija tradicionalnih pozicija, te su problematizirane i etičke mogućnosti postavljanja objektnog odnosa. Slijedi izvođenje Freudeove redefinicije subjekta i objekta, koja proizlazi iz određenja želje kao osnovne motivacije djelovanja. Na koncu rada izloženo je Heideggerovo (...) shvaćanje bitka tubitka kao bitka u svijetu, te su pokazane moguće dodirne točke i preklapanja između Freudeovih i Heideggerovih elaboracija.Das grundlegende Ziel dieser Arbeit ist die Annäherung Freuds Redefinition der Begriffe: Subjekt und Objekt nach Heideggers Destruktion der objekten Beziehung. Im ersten Teil wird die traditionelle Auffassung der objekten Beziehung dargelegt, und somit eine Grundlage für die künftige Redefinition und Destruktion geschaffen. Bei der Ausführung traditioneller Bestimmungen wird auch Heideggers Interpretation traditioneller Positionen gegeben; ebenso werden die ethischen Möglichkeiten des Aufstellens der objekten Beziehung problematisiert. Danach folgt die Ausführung der Freudschen Redefinition des Subjekts und Objekts, die aus der Wunschbestimmung als der grundlegenden Motivation für das Wirken hervorgeht. Zuletzt wird Heideggers Verständnis vom Sein des Daseins in der Welt aufgestellt und es werden die möglichen Berührungspunkte und Überlappungen zwischen den Elaborationen von Freud und Heidegger gezeigt. (shrink)

Šios analizės tikslas yra trilypis. Visų pirma, bandoma nustatyti pagrindinius Nietzsche’s subjekto kritikos aspektus. Visų antra, bandoma identifikuoti centrinę šios kritikos funkciją. Visų trečia, bandoma interpretuoti Nietzsche’s ginamą subjektą kaip kūnišką stimulų, instinktų, ir reikmių daugialypumą. Esėje parodoma, kad standartinis subjekto problematikos Nietzsche‘s kūriniuose svarstymas nėra adekvatus. Pasak tokio svarstymo, Nietzsche atsisako subjektyvistinių mąstymo kontūrų ir pakeičia juos radikaliai nauja paaiškinamąja schema. Esėje taip pat parodoma, kad Nietzsche niekad nesiekė pateisinti atomistinės ar anarchiškos subjekto sampratos. Nietzsche siekė suprasti subjektyvybę dvigubo (...) patvirtinimo būdu – kaip valdančio stimulo ir subjekto tapsmo patvirtinimą. Tokio dvigubo patvirtinimo dėka, savastis atsiskleidžia kaip tekstas ir jo interpretacija.Esminiai žodžiai: ego, kūnas, Nietzsche, savastis, subjektas.The following analysis has a threefold task. First, it aims to identify the central aspects of Nietzsche’s critique of the subject. Secondly, it aims to identify the main function that this critique serves. And thirdly, it aims to interpret the subject Nietzsche defends and endorses in terms of a bodily multiplicity of drives, instincts and needs. The paper argues against the standard interpretation of the problematic of the subject in Nietzsche, according to which Nietzsche abandons the subjectivistic approach in favor of an entirely different explanatory framework. The paper shows that far from supporting an atomistic or an anarchic view of the subject, Nietzsche’s narrative endorses a notion of subjectivity that entails a double affirmation: the affirmation of the ruling drive of the body and of the style of the subject’s becoming. In virtue of such a double affirmation, the self discloses itself as both the text and its interpretation.Key words: body, ego, Nietzsche, multiplicity, self, subject. (shrink)

Psihoanaliza kao teorija, praksa i interpretacija nije se pojavila kao samo još jedan »izam« na početku 20. stoljeća, već i kao jedan bitan pomak od doista tradicionalističkog poimanja onog unutarnjeg u čovjeku spram vanjskog. Sam Lacan, u suvremenosti jedan od najpoznatijih teoretičara i interpreta psihoanalize, kaže da pristup koji bi odogonetnuo mjesto polazišta njenog istraživanja i definiranja »nije baš unutra, a ne zna se da li je izvana«. Ovim se željelo nagovijestiti da ona uporišta koje govore ne samo o (...) psihoanalizi, već i o mogućem nalaženju istih, iznose, pa i računaju s nekim nesigurnostima spram tradicije.U vrijeme nastanka i prvih aktualnosti psihoanalize i Freudovog učenja, u filozofiji se gotovo istovremeno sve češće pojavljuju napori da se ljudska psiha i uopće psihologijsko oslobodi kauzalnosti i mehanicističkih određenja, s jedne strane, i da se istovremeno oslobodi predstave i kauzalnosti nečeg iracionalnog i beskonačnog, s druge strane. Nastojeći izbjeći nejasna određenja i suprotstavljanja duše i/ili psihe, filozofija sustavnije od E. Husserla nastoji sve izrazitije naglasiti čovjekovu unutarnjost kroz reinterpretaciju transcendentalnih iskustva subjektivnosti i intersubjektivnosti. Individualna teorijska tvorba, međusobno teorijsko prožimanje, dodirne i razdvajajuće povijesno- teorijske i filozofijske točke ovih dvaju različitih, ali povremeno i komplementarnih ishodišta predmet su zanimanja i razmišljanja u ovom radu.Psychoanalysis as a theory, practice and interpretation did not occur like another -ism on the begining of the twentieth century, but also as one important step ahead from truly traditional understanding of inside of the man which is confronted with his outside existence. Jacques Lacan himself, today one of the most known theoritician and interpreter of psychoanalysis, says that approach which could figure out where is the starting point of its exploring and defining isn’t really inside, and it’s not sure if it’s outside. Saying this, one wants to foreshow that those foundations which speak not only of psychoanalysis, but also about possible findings of them.That is why there are some uncertainties about tradition in these considerations.At the time when psychoanalysis and Freud’s learnings became actual and new, in philosophy almost simultaneously more and more often are present efforts which human psyche and psychology in general were slowly making free of causalities and mechanistic charachteristics on one side. On the other side, in the same time, there have been efforts which would make the psyche free of such images that would define it as irational and infinte entity. Trying to avoid unclear definitions and confrontations in understanding of psyche and/or soul, philosophy is more sistematical with this problem since philosophy of Edmund Husserl. He’s trying to emphasize more utterly the world inside the man through the reinterpretation of transcedental experience of subjectivity and intersubjectivity. Individual philosophical creation, mutual theoretical coming between, connecting and separating historically-theoretical and philosophical standpoints of these two different, but occasionaly also complementary outcomes are the object of interest and reflections in this work. (shrink)

Članek skuša ponazoriti zagato, ki jo za intepretaeijo Kantove filozofije kot razmejitvene geste predstavlja reč na sebi. Če namreč drži, da imamo v Kantovi filozofiji vselej opravka z razmejitvijo dveh področij in če drži, daje ta razmejitev, čeravno predpostavljena, šele vnazajšnji produkt, se zdi, da obstaja vsaj ena ločnica, vsaj en primer, kjer ta interpretacija ne drži - ločnica med pojavi in rečmi na sebi. Ta ločnica je paradoksna, kolikor prvi člen, pojav, za Kanta še zdaleč ni sporen, medtem (...) ko je drugi člen, reč na sebi, nekaj najbolj spornega v Kantovi filozofiji sploh. Kantove izjave o statusu reči na sebi močno variirajo, tako, daje mogoče reč na sebi razumeti na različne načine, izmed katerih pa nobeden ni združljiv s temeljnimi premisami Kantove teoretične filozofije in videti je, da je Kantu uspelo nastalo zagato razrešiti šele v svojem zadnjem, a neobjavljenem delu Opuspostumum. (shrink)

During 'cyclic' historical periods it would be correct to interpret religious processes in terms of interaction of two essentially different, but substantially, structurally and functionally comparative types of integrating cultural complexes that, in historical perspective, compete with each other on the effect on individuals and society in general. Such complexes represent secular and religious culture. Contemporary socio-cultural situation can be defined as an asymmetric representativeness of both secular and religious cultures. In a modern secular society, dominance of a secular culture (...) over a religious one can be manifested in three basic dimensions: substantial, regulative and subjective ones. Secular culture is adopted during the primary socialization process. However, religious culture is still adopted through conscious, voluntary selection in younger or more mature age. It may be possible to determine two basic attitudes of the contemporary man towards religion. The first attitude may be called 'reversive' and the other one 'conversive'. Za 'ciklicne' istorijske periode ispravna je interpretacija religijskih procesa u terminu uzajamnog dejstva dva sustinski razlicita ali sadrzajno, strukturalno i funkcionalno komparativna tipa integrisucih kulturnih kompleksa koji u istorijskoj perspektivi jedan drugom konkurisu u uticaju na pojedinca i drustvo. Takvi kompleksi su svetovna i religiozna kultura. Savremena sociokulturna situacija se moze definisati kao asimetrija reprezentativnosti svetovne i religiozne kulture. Dominacija svetovne nad religioznom kulturom u savremenom sekularizovnom drustvu manifestuje se u tri osnovne dimenzije: predmetnoj, regulativnoj i subjektivnoj. Svetovna kultrura se masovno usvaja u procesu primarne socijalizacije. Religiozna kultura se pak, usvaja samosvesnim, voljnim izborom u mladjem ili starijem uzrastu. Moguce je izdvojiti dva osnovna nacina obracanja savremenog 'sekularizovanog') coveka religiji. Prvi nacin mozemo nazvati 'reverzivnim' a drugi 'konverzivnim'. (shrink)

Glavni zadatak ove rasprave predstavlja analiza i interpretacija problema obicajnosti centralne kategorije Hegelove prakticne filozofije. Autor u drugom delu rada daje pregled ruzlicitih oblika recepcije problema obicajnosti u savremenim interpretacijama Hegelove politicke filozofije.

Važna zadaća srednjoeuropskog povjesničara ili povjesničarke filozofije posljednjih desetljeća bila je interpretacija iznenada ponovno pojavljujućih elemenata njene ili njegove nacionalne kulture, uključujući i zajedničku ključnu riječ ovih tradicija – nacionalnu filozofiju. Moj rad nudi povijesnu rekonstrukciju pojma nacionalne filozofije na temelju mađarskih primjera. U prvome dijelu opisat ću nekoliko suvremenih dilema o upotrebi toga pojma. Glavni dio rada povezuje ovaj pojam s transformacijom javne sfere znanstvenika u kantijanskom razdoblju, uključujući Kantova osobna razmišljanja, kao i narativ mađarske »Rasprave o Kantu«. (...) Analizom ove rasprave nastojat ću pokazati da se taj pojam ne može u plauzibilnom obliku interpretirati niti u europskom niti u nacionalnom okviru, nego samo kao dio jedne moguće srednjoeuropske komparativne povijesti filozofije.An important task of a Central-European historian of philosophy was in the last decades to interpret the suddenly reappeared elements of her or his own national culture, including the common key word of these traditions – national philosophy. My paper offers a historical reconstruction of the concept of national philosophy, based on Hungarian examples. In the first part I will outline several contemporary dilemmas about the use of this term. The main part of my paper links this concept with the transformation of the public sphere of the scholars in the age of Kantianism, including Kant’s personal reflections, and the narrative of the Hungarian “Debate on Kant”. I will try to demonstrate, by the analysis of this debate, that it cannot be interpreted in a plausible form in a European, nor in a national framework, but just as a part of a would-be Central-European comparative history of philosophy.Une tâche importante pour un historien ou une historienne de la philosophie d’Europe centrale a été, ces dernières décennies, d’interpréter les éléments de sa propre culture nationale soudainement réapparus, y compris le mot-clé commun de ces traditions : la philosophie nationale. Mon article propose une reconstruction historique du concept de philosophie nationale, fondée sur des exemples hongrois. Dans la première partie, je ferai un aperçu de plusieurs dilemmes contemporains quant à l’emploi de ce terme. La partie principale de mon article relie ce concept à la transformation de la sphère publique des chercheurs à l’époque kantienne, y compris les réflexions personnelles de Kant, ainsi que le récit hongrois du « Débat sur Kant ». En analysant ce débat, j’essaierai de démontrer que ce concept ne peut être interprété sous une forme plausible dans un cadre européen ni dans un cadre national, mais seulement comme partie d’une éventuelle histoire comparative de la philosophie d’Europe centrale.Die bedeutungsvolle Mission des zentraleuropäischen Philosophiehistorikers oder der – historikerin in den vergangenen Dezennien hieß, die jählings wiederkehrenden Elemente seiner bzw. ihrer eigenen Nationalkultur zu explizieren, unter Einschluss des gemeinsamen Schlüsselwortes dieser Traditionen – der nationalen Philosophie. Meine Arbeit bietet eine historische Rekonstruktion der Notion der nationalen Philosophie auf der Grundlage der ungarischen Beispiele. Im Anfangsteil umreiße ich etliche gegenwärtige Dilemmas über den Gebrauch des angeschnittenen Begriffs. Der Hauptteil meines Papers verknüpft diesen Begriff mit der Umwandlung der öffentlichen Sphäre der Gelehrten zu Zeiten des Kantianismus, samt Kants persönlichen Überlegungen, wie auch dem Narrativ der ungarischen „Debatte über Kant“. Anhand der Analyse dieser Debatte versuche ich auszumalen, der Begriff lasse sich weder im europäischen noch im nationalen Milieu plausibel interpretieren, sondern ausschließlich als Baustein einer denkbaren zentraleuropäischen vergleichenden Philosophiegeschichte. (shrink)

U ovom tekstu pokusacu da protumacim promene kod Nea, glavnog lika trilogije Matriks, na zaledju Platonovih i Dekartovih ideja, kao i Hegelovih iz Filozofije istorije i Fenomenologije duha. Iako?filozofski?, Matriks nije razvucen niti dosadan film: umesto da beskrajno pricaju, likovi neprestano rade i taj ih rad menja. Suprotno rasirenom misljenju, ova interpretacija ne nalazi Dekartovu radikalnu sumnju u prvom delu trilogije, vec ga vidi kao dosledni platonizam. No, u njemu ima kartezijanskih motiva. Rezultat prvog dela jeste hegelovska nesretna svest. (...) Sve je to tek priprema za kljucni momenat cele trilogije, tj. dijalog Nea i Arhitekte. Neova odluka da odabere spas Triniti protumacena je u Hegelovim kategorijama beskonacnog prava subjekta da zadovolji sebe u onom sto radi; zbog toga je sesti Neo nov. Nakon pokazivanja razlika u ciljevima Nea i Agenta Smita, kao i preobrazaja ciljeva ljudi, treci deo teksta bavi se samim krajem Matriks revolucija i analizira ga koristeci Marksove ideje, s referencama na Platona i Nicea. (shrink)

Pojam globalizacije koristi se u različitim kontekstima i u različitim značenjima; pojam miješa činjenice i fikciju – postojeće i nepostojeće. Pojam globalizacije odnosi se na, primjerice, ekonomske, političke i kulturne procese koji nadilaze granice nacionalnih država. Nema filozofskog, odnosno konceptualnog utemeljenja globalizacije. Zapadni filozofski metanarativi interpretiraju se lokalno; ne postoji globalna interpretacija metanarativa. Etimološki ‘razumijevanje’ znači stajanje između razlika, na primjer između činjenica i fikcije. Logika stručnosti je logika stajanja između nada i realnosti – između nepostojećeg i postojećeg. Logika (...) stručnosti je opća teorija razumijevanja. Kao istinski opća teorija, logika stručnosti globalno nadilazi granice. Prema tome, logika stručnosti oblikuje temelj za filozofiju globalizacije. (shrink)

Šiame straipsnyje siekiama ištirti Hegelio hipnozės, kurią jis laiko patologine būsena, suvokimą. Didžioji dalis literatūros, tyrinėjusios Hegelio požiūrį į hipnozę, teigia, kad jo suvokimą paveikė Markizas de Puységuras, hipnozės reiškinio atradėjas. Tačiau šiame straipsnyje tyrinėjama galimybė, kad Hegelio hipnozės suvokimas kyla iš mesmeristo Klugės darbų. Siekdami tai atskleisti, ištirsime Hegelio hipnozės kritiką, kuri daug tiksliau derinasi su Klugės teiginiais apie hipnozę nei su Markizo de Puységuro hipnozės interpretacija.

V filozofiji duha poteka razprava med stališčema internalizma ter eksternalizma. Prvi trdi, da okolje organizma ni pomembno pri razlagi duševnih stanj. Drugi pa pravi, da je pomembno. Metafora se zdi izrecno internalistična. Mislim pa, da lahko zagovarjamo prav nasprotno mnenje, da je njena vloga izrecno eksternalistična, in da mora biti takšna tudi interpretacija metafore. To stališče lahko branimo tako, da se najprej ozremo na zaznavne procese. Zdravorazumsko mnenje nam pravi, da zaznavamo stvari neposredno tedaj, ko jih zaznavamo vizualno, s (...) svojim vidom. Ce gledam na stol, je moja zaznavna naravnanost usrediščena na stol. V primeru jezika pa bi bila vloga besede »stol« v tem, da se nanaša na stol. Tako bi se zdele metafore nekaj ne-dobesednega ter zategadelj nekaj nekoristnega. Nasprotno menim, da prinese metaforična uporaba jezika znaten dobiček. Začnimo z zaznavanjem. Ce se ozremo na vizualno zaznavanje, denimo na gledanje stola, vidimo, da obstajajo spremenljivke zornega kota v organizmovem preračunavanju informacije, da pa imamo tudi spremenljivke zornega kota, ki pridejo iz okolja. Zorni koti v okolju so pogoj za notranjo obdelavo zornih kotov informacije. Jezik, kakršnega uporablja organizem, je vsekakor obeležen z zornimi koti, v kolikor ga primerjamo z umetnimi jeziki. Značilnosti zornega kota v jeziku najbolje predstavijo metafore. Metafore obstajajo zato, da bi nam pomagale pri zaznavanju okolja, ki je tipično okolje srednjerazsežnih predmetov. Prav tako pa nam pomagajo pri dejavnosti v tem okolju. Značilnosti zornega kota torej združujejo vizualno zaznavanje ter metaforični jezik, kakršnega uporabljajo organizmi. Ponuja se sklep, da moramo metafore interpretirati eksternalistično, ter da prav to predstavlja izhodišče za odgovor na vprašanje, zakaj metafore sploh obstajajo. S stališča razvojne teorije gledano torej obstaja možnost, da metaforo naturaliziramo. (shrink)

Etos označava način opažanja i međudjelovanja sa svijetom, a pomoću hexisa oblikuje ono što je Pierre Bourdieu nazvao habitusom, »sistemom trajnih i promjenjivih dispozicija«. Teorija habitusa je, postavljajući se između poosobljeng i tjelesnog hexisa i objektivnih društvenih struktura, percipirana kao deterministička i time izložena različitim kritikama. Među ostalim, teoretičarka JudithButler zamašno poglavlje jedne od svojih zadnjih knjiga posvećuje kritičkoj prilagodbi Bourdieuovih analiza jezika. Pojam ‘habitusa’, kako ga misli Bourideu, iznova postavlja probleme odnosa između potpunog strukturalističkog determinizma i egzistencijalističke slobode bez (...) ograničenja, ne uspijevajući se bez ostatka oteti tim oprekama, štoviše, naginjući prema određenom obliku determinizma. Djelovanjeaktera zapravo je, u kasnijoj elaboraciji, određeno determinizmima, koji među njima odmjeravaju društveni svijet i koji upisuju svoj odraz u temeljne dispozicije njihova habitusa. Ovaj pojam-posrednik kao princip djelovanja aktera, jednako kao i drugi nosivi elementi ili temeljni pojmovi Bourdieuove teorije nadišli su okvire sociologije, postavši integralnim dijelom kulturalnih studija i književne teorije. Bourdieu je pojam habitusa, kako se pokazuje u članku, vremenom modificirao, otvarajući ga prostoru novih mogućih interpretacija.L’ethos désigne la manière de percevoir le monde et d’ y agir. Avec l’hexis il forme ce que Pierre Bourdieu a défini comme habitus, «système de dispositions durables et transposable ». La théorie de l’habitus, se situant à lajonction entre hexis personnalisé et corporel et les structures sociales objectives, était, pour sondéterminisme, exposée aux critiques différentes . On a pu reprocher au concept d’ habitus de poser à nouveaules problèmes qu’ il entendait résoudre: entre le déterminisme absolu des structuralistes et la liberté sans limite des existentialistes, mais ce concept,pensé par Bourdieu pour dépasser cette opposition, n’ y parvient sans doute qu’ incomplete­ment, penchant vers une certaine forme de déterminisme. L’ action des acteurs est, en effet,en dernière analyse, le produit des déterminismes que fait peser sur eux le monde social et quitrouvent leur reflet dans les dispositions constitutives de leur habitus. Cette notion médiatriced’ habitus comme principe d’ action des acteurs qui, comme d’ autre éléments clefs de la théorieou concepts recteurs de Bourdieu dépasse, cependant, le cadre de la sociologie et devient partie intégrale des études culturelles etde la théorie littéraire. La notion d’habitus Bourdieu avait, au cours du temps, alors, modifié,en ouvrant l’ espace pour accueillir d’autres, nouvelles interprétations. (shrink)

Sve do 20. stoljeća filozofija religije na Zapadu bila je zaokupljena religijskim konceptima koji su proizlazili iz judeo-kršćanske ili islamske tradicije. No, danas je jasno kako filozofija religije nema teologijskih i konfesionalnih granica te kako mora uzeti u obzir najširi mogući spektar religijskih fenomena. Pritom se kao jedan od centralnih problema pokazuje upravo pluralizam religija: može li filozofija religije ravnopravno pristupiti svih religijskim tradicijama i ponuditi zadovoljavajuću analizu? Jedan od najznačajnijih živućih filozofa religije, John Hick, želi dati jednu novu »interpretaciju (...) religije« i to ograničavajući je kako od naturalističkih tako i konfesionalnih interpretacija. Naziva je »filozofijom religijskog pluralizma« te je smješta u širi kontekst filozofije religije nastojeći pritom uvažiti fenomen religije u »pluralizmu njegovih formi«. Takva »pluralistička hipoteza« želi biti prihvatljiva »globalno-mislećim vjernicima svih tradicija«.Until the 20th century Western philosophy of religion was solely preoccupied with Judeo-Christian and Islamic religious traditions. However, it is clear today that philosophy of religion has no theological and confessional boundaries and that it is bound to consider religious phenomena in variety of its forms. One of its central problems is in fact religious pluralism: can philosophy of religion approach to all religious traditions on equal terms and offer an acceptable analysis? One of the greatest living philosophers of religion, John Hick, proposes a new “interpretation of religion” free of naturalist and confessional interpretations. Hick calls it “philosophy of religious pluralism” and sets it in broader context of philosophy of religion. His main concern is to encompass religious phenomenon in “pluralism of its forms”. This “pluralistic hypothesis” tends to be acceptable for the “global-thinking believers of all traditions”. (shrink)

Straipsnyje nagrinėjamos McTaggarto paradokso interpretacijos, atsiradusios XX ir XXI a. analitinės laiko filosofijos diskurse. Teigiama, jog tradicinė paradokso interpretacija, aiškinanti, jog metafizika šiam paradoksui nebūtina, yra nepagrįsta, tačiau ji yra itin reikšminga analitinės laiko filosofijos vystymuisi. Siekiant pagrįsti šią poziciją, analizuojami McTaggarto darbai bei remiamasi R. Ingthorssono veikalu McTaggart’s Paradox, siekiant parodyti paradokso autoriaus intenciją. Teigiama, jog, priėmus McTaggarto metafizines prielaidas, paradokso interpretavimo laukas sumažėja, tačiau daugelis problemų, dėl kurių dažnai kritikuojamas samprotavimas, bei nemaža dalis analitinėje laiko filosofijoje atsiradusių (...) nesutarimų yra nesunkiai išsprendžiami. Daroma išvada, jog McTaggarto paradokso interpretavimas įtraukiant metafizines prielaidas ne tik padaro samprotavimą daug aiškesnį, bet kartu parodo metafizikos svarbą analitinei laiko filosofijai. (shrink)

Prikazani su elementi koji olakšavaju orijentaciju u prostoru »kontaminiranom« znanstvenim prisvajanjem istina, vrijednosti, »krunskih« dokaza i konačnih interpretacija. Iz spektra modernih disciplina »izvučena« je molekulska biologija kao model za razumijevanje mehanizama kojim prirodne znanosti privatiziraju sadržaje i područja koja pripadaju široj zajednici, odnosno čitavome društvu. U bogatome arsenalu molekulske biologije posebno se ističe metoda rekombinantne DNK koja je omogućila razvoj GMO-a.GMO-i su »klasična« znanstvena kontroverza u kojoj jedna strana prepoznaje »mutante« kao nepotrebne i defektne izume, dok ih druga strana (...) predstavlja gotovim receptom za rješavanje problema okoliša, prehrane i zdravlja.Razmotrena su četiri prigovora kojima se pokušava demistificirati znanstveni hvalospjev o GMO-u.This manuscript presents elements which enable better orientation in the area “contaminated“ with scientific confiscation of facts, values, crucial evidences, and final interpretations. From the spectrum of modern disciplines, molecular biology is selected as a model for understanding of mechanisms underlying scientific privatization of contents and areas which belong to local community and the whole society as well. The recombinant DNA method, which enabled development of GMO-s, is specifically emphasized in the rich arsenal of molecular biology.GMO-s present “classical” scientific controversy in which one side recognizes these “mutants” as unnecessary and flawed inventions, while the other side introduces them as readymade recipe for solving environment, food and health related problems.Four objections are considered in order to demystify scientific hymn about GMO. (shrink)

Ugledni mislitelji hermeneutičke filozofije Wilhelm Dilthey i Hans-Georg Gadamer okarakterizirali su Matiju Vlačića Ilirika kao klasika hermeneutičkog pristupa filozofiji. Taj sud dodatno dobiva na snazi jer su Dilthey i Gadamer okarakterizirani kao pristaše relativističke hermeneutike, dok je Vlačić inzistirao na adekvatnom razumijevanju i interpretiranju teksta. Uzevši u obzir da je za Vlačića ključno pravilo bilo da tekst treba tumačiti sukladno njegovu imanentnom smislu, razradio je dvije interpretacijske maksime, skop i hermeneutički krug, presudne za daljnji razvoj i konstituiranje hermeneutike kao metode (...) razumijevanja, dok ga se po našemu sudu istodobno može smatrati i anticipatorom načela blagonaklonosti. Za objašnjenje složenog hermeneutičkog odnosa cjeline i dijelova teksta, Vlačić je kombinirao induktivno-sintetičku i deduktivnu metodu. Taj odnos predstavlja zahtjevan proces provedbe hermeneutičkog kruga u kojem je na djelu primjena modela koherentnosti istine u heurističkom postupku razumijevanja. Drugim riječima, radi se o postupnoj rekonstrukciji smisla teksta. Tijekom tog eksplanativnoga procesa postaje razvidno da je značenje pojedinih dijelova i manjih tematskih cjelina razumljivo tek iz strukture i kompozicije cjeline teksta i da postupna induktivno-sintetička rekonstrukcija smisla teksta pretpostavlja primjenu deduktivne analize. Nadalje, u heurističkom procesu iščitavanja teksta nužno je provjeriti kako se konzistentnost pojedinih odlomaka i cjelina teksta koherentno uklapa u širu cjelinu, a interpretacijske maksime, skop i hermeneutički krug, pritom se ispostavljaju kao pouzdan organon u heurističkom procesu razumijevanja i objašnjenja teksta. U tom kontekstu je Vlačićev hermeneutički zahtjev za adekvatnom rekonstrukcijom smisla usporediv s načelom blagonaklonosti kako ga razumijeva Donald Davidson, postavljajući ga kao jedan od osnovnih pojmova svoje filozofije. Naime, Vlačić polazi od pretpostavke razložnosti govora i argumentacije, što podrazumijeva mogućnost hermeneutičke rekonstrukcije teksta i njegovog adekvatnog razumijevanja. Davidson je također, pomoću teorije triangulacije, pokušao pokazati kako objektivni svijet u jeziku komunikacije postaje intersubjektivni svijet razumijevanja i uvažavanja, čime zapravo želi pokazati da je naše razumijevanje izvanjskog svijeta uvjetovano zajedničkim sustavom znanja i modelom komuniciranja koji nikada ne može imati individualistička obilježja jer, jednostavno, participiramo u zajedničkom svijetu. Davidsonov koncept triangulacije na novi način je obilježio model hermeneutičke čestitosti koji je već zagovarao predstavnik prosvjetiteljske hermeneutike Georg Friedrich Meier. S obzirom na to da se problem antirealističkog pristupa ne može riješiti pozivanjem na kruti hermeneutički realizam ili objektivizam, ono što tekstom želimo pokazati jest da bi hermeneutiku, za razliku od npr. Rortyja, trebalo shvatiti kao interpretacijski konsenzus struke koji je uspostavljen u okvirima akademske zajednice. To je u skladu sa stavovima Paula Lorenzena, koje je u, pogledu akademskog konsenzusa s obzirom na interpretativnost, slijedio i Jürgen Habermas u izradi svoje teorije komunikativnog djelovanja. (shrink)

Amidst the array of criticisms levied against Kurt Gödel’s ontological proof, the critique by Randolph Rubens Goldman stands out for its unique emphasis on a hitherto overlooked yet pivotal weakness within the proof – its lack of an adequate applied semantics. Goldman’s perspective underscores a significant need: the connection of axioms, definitions, and theorems in the proof with the intended meanings of properties traditionally ascribed to God. However, as Goldman has shown, this attempt poses formidable challenges. The endeavour to establish (...) such a connection renders numerous sentences under the natural language interpretation of the proof meaningless, thus undermining the principle of bivalence. In this article, we analyse different methods to confront this problem. Our final solution is inspired by Bertrand Russell’s theory of definite descriptions: namely, we suggest construing sentences under the natural language interpretation of Gödel’s proof as conjunctions of formulas. In this way, we can eliminate meaningless sentences and uphold the once unsettled principle of bivalence. (shrink)

This paper examines the intertextual relations between Bertolucci’s film The Conformist and Plato’s allegory of the cave. The importance of interpretation for the Plato’s allegory is emphasized: it is central in the thematic, in its form, and in the way it is communicated. The interpretation of the world is inseparable from self-interpretation. By using elements from Plato’s allegory of the cave, Bertolucci’s film becomes the interpretation of Plato. At the same time, the reality of the film is interpreted in Plato’s (...) terms and images. The concepts of conformism, knowledge and liberation are explored. (shrink)

Constitution is an exclusive legal document, and its interpretation is a process – a continuous work of explanation of its content, the end and qualitative perfection of which may only be considered taking into account the limits of intellectual potential of the particular time. The interpretation of constitution is a permanent process, which is influenced and determined by plenty of conceptual factors. Firstly the supreme juridical power of the constitution as well as its integrity determines the opportunities of its interpreter (...) and applier. Integrity of the constitution is considered to be the legal, philosophical, logical integrity of its norms, which determines an obligation of its interpreter to perceive this legal act as an integral unit, i.e. not only as a catalogue of particular values, but also as a balance of these values. All the constitutional expressis verbis provisions are equal in its’ juridical power, that is why they do not negate each other, on the contrary – each of them only complement others’ content. Besides, it is important to mention that exceptional juridical power of the constitution determines its interpretational self-sufficiency. Constitution can not be interpreted invoking the content of the acts of lower juridical power. (shrink)

The constitution’s standing as a legal act of the highest power not only ensures its exclusive status in the legal system but also determines the hierarchic certainty of all norms within that system. The explicit character of the constitution does not preclude it from ensuring the hierarchical functionality of the legal system. This latter function requires that the limitation “problem” of explicitness be addressed by interpreting the constitution as a systemic document. Applying the constitution, therefore, requires a continuous effort in (...) comprehending it. The official doctrine of constitutional judicial institutions reflects the standard for understanding the constitution. This standard becomes the sole source, not only de jure, but significantly de facto, for determining the legality of legal acts. The constitution, as the prime and foremost law in a country, determines the functionality of the entire system of legal norms. As a legal source, it takes on the role of the material arbiter of final legality. The constant need to ensure the functioning of the system of legal norms hence informs yet another necessity–to apprehend and understand the constitution and the norms and principles established within. A few factors induce this perpetual need for interpretation, those being (a) the abstractness of constitutional norms, (b) “competition” among constitutional norms, (c) the integral and systemic nature of the constitution, and (d) the problem of legislative/regulative omission in the constitution. (shrink)